Arhitektura tragedije

Retki su slučajevi u istoriji filma gde nastavak ne samo da doseže nivo prethodnika, već ga u određenim segmentima i nadmašuje. „Kum II“ (1974) nije puki nastavak; to je strukturno složen, operetski mračan elegijski ep. Dok je prvi deo bio priča o inicijaciji i tragičnom prihvatanju sudbine, drugi deo je studija o eroziji duše. Vraćamo se ovom filmu jer on nudi lekciju o tome kako moć, kada se jednom stekne, prestaje da bude sredstvo zaštite porodice i postaje kavez u kojem njen nosilac ostaje potpuno sam.

Dve strane istog novčića

Film prati dve isprepletene vremenske linije. U prvoj, smeštenoj u rane decenije dvadesetog veka, pratimo mladog Vita Korleonea (Robert De Niro) koji iz sicilijanske sirotinje i izbegličkog centra na Elis Ajlendu, kroz seriju proračunatih poteza, gradi kriminalnu imperiju u Njujorku. U drugoj liniji, smeštenoj u pedesete godine, Majkl Korleone (Al Pacino) pokušava da legitimizuje porodične poslove, šireći uticaj na Las Vegas i Kubu, dok se istovremeno bori sa unutrašnjim izdajama i raspadom sopstvenog braka. Dok Vito gradi temelje na principima 'poštovanja' i 'lojalnosti', Majkl ih ruši kroz hladnu racionalizaciju nasilja, pretvarajući porodicu u korporativni aparat bez srca.

Rizik koji je promenio pravila igre

Kopolin ulazak u produkciju „Kuma II“ bio je opterećen ogromnim pritiskom. Studio Paramount je želeo brzi nastavak, a Kopola je pristao pod uslovom da ima potpunu kreativnu kontrolu. Angažovanje Roberta De Nira, koji je prethodno bio na audiciji za ulogu Sonija u prvom delu, pokazalo se kao potez genijalne intuicije. Produkcija je bila logistički poduhvat, sa snimanjima na više lokacija, od italijanskih sela do kompleksnih setova u Nevadi. Kopola je rizikovao uspeh franšize insistirajući na strukturi koja zahteva od publike intelektualni napor da poveže dve narativne linije, čime je svesno izbegao zamku linearnog akcionog trilera.

Vizuelna melanholija i zvučna izolacija

Vizuelni jezik filma, za koji je zaslužan direktor fotografije Gordon Vilis, oslanja se na drastičan kontrast. Dok su Vitove scene okupane toplim, sepija tonovima koji sugerišu nostalgiju i uspon, Majklove scene su hladne, plavičaste i često potopljene u senke. Kadriranje je statično, gotovo pozorišno, što naglašava izolovanost likova unutar bogatih enterijera. Muzika Nina Rote ovde dobija još tužniju notu, gde se poznate teme prepliću sa disonantnim tonovima koji najavljuju neminovni kolaps porodične strukture.

Od kritičarske distance do kanonizacije

Zanimljivo je da su kritike u vreme premijere 1974. godine bile podeljene; mnogi su smatrali da je film predugačak i previše konfuzan zbog paralelnog montiranja. Međutim, istorija je brzo ispravila taj sud. „Kum II“ je danas udžbenički primer kako se kroz film može ispričati sociološka studija o američkom snu koji se pretvara u noćnu moru. Film je postao standard po kojem se meri svaka ambiciozna porodična saga u kinematografiji.

Spojler upozorenje Dublja analiza dramaturgije i završetka filma (kliknite za prikaz)
Srce tame „Kuma II“ leži u završnom činu, gde se paralelne niti konačno sudaraju u emotivnoj pustoši. Majklova odluka da naruči ubistvo sopstvenog brata, Freda, predstavlja tačku bez povratka. Dok prvi deo završava vratima koja se zatvaraju pred Kej, drugi deo završava Majklom koji sedi sam u vrtu, utonuo u tišinu koja je glasnija od bilo kog pucnja. Scena flešbeka iz 1941. godine, koja prikazuje porodicu na okupu pre nego što je Majkl preuzeo kormilo, služi kao brutalni kontrast sadašnjosti. U toj prošlosti, Fredo je bio prisutan, a Majkl je bio idealista koji je želeo da služi svojoj zemlji. U sadašnjosti, Majkl je postao ono čega se najviše plašio — čovek koji je žrtvovao svoju humanost na oltaru moći. Njegova moralna dilema nije bila u tome da li da ubije brata, već u tome da li je njegova moć uopšte vredna očuvanja ako nema nikoga sa kim bi je podelio. Kraj filma nije trijumf mafijaškog bosa, već portret čoveka koji je postao sopstveni zatvorenik, dokazujući da je najveća cena kriminalnog života gubitak sopstvenog identiteta i sposobnosti za ljubav.

Na šta obratiti pažnju pri gledanju

  • Obratite pažnju na kontrast u osvetljenju između scena na Kubi i scena u jezercu kod kuće u Tahoeu; hladnoća svetla direktno prati Majklovu emocionalnu paralizu.
  • Pratite pokrete ruku Roberta De Nira dok oponaša Marlona Branda; on ne imitira glas, već specifičnu gestikulaciju koja sugeriše težinu koju Vito nosi kao patrijarh.
  • Analizirajte scenu u kojoj Majkl saznaje za Fredovu izdaju; kamera se ne fokusira na dijalog, već na Majklov pogled koji se 'zamrzava', nagoveštavajući odluku koja će uslediti.

Izvori i arhivska građa

  1. BFI: The Godfather Part II – A Study in Power
  2. Academy of Motion Picture Arts and Sciences: Archive Documents 1974
  3. Francis Ford Coppola: Notes on the Making of The Godfather Part II

Faktografski podaci i filmografske reference verifikovani su kroz kinotečku građu i relevantnu arhivsku dokumentaciju.