Vrtoglavica (1958)

Zašto se Vrtoglavici uvek vraćamo

Kada se u filmskoj teoriji postavi pitanje koji film najpotpunije razotkriva mehanizam same bioskopske opsesije, odgovor gotovo bez izuzetka vodi ka Vrtoglavici (Vertigo, 1958) Alfreda Hičkoka. Na površini, to je rafinirani detektivski triler smešten u maglovite ulice San Franciska: penzionisani policijski inspektor Džon „Skoti” Ferguson pati od teške akrofobije i biva unajmljen da prati tajanstvenu ženu opsednutu duhom svoje prabake. Međutim, ispod tog konvencionalnog zapleta leži jedno od najmračnijih i najbespoštednijih istraživanja muške želje, nekrofilne fiksacije i potrebe da se živo biće preoblikuje u beživotnu estetsku sliku.

Vrtoglavica nije samo priča o ljubavi; to je film o nemogućnosti ljubavi izvan sopstvenih projekcija. Skoti ne voli Medlin Elster zato što je poznaje; on je voli upravo zato što je ona odsutna, enigmatična i nedodirljiva. Kada ona nestane, njegova želja ne jenjava, već prelazi u patološki pokušaj da drugu ženu, običnu radnicu Džudi Barton, prisili da postane replika izgubljenog ideala. U tom trenutku, Hičkok ogoljava poziciju samog filmskog reditelja — i svakog gledaoca u mraku bioskopske dvorane — koji zahteva da se stvarnost podredi iluziji.

Sažeti sinopsis (bez raspleta)

Nakon traumatične policijske potere po krovovima San Franciska u kojoj mu pod točkovima gine kolega, detektiv Džon Skoti Ferguson povlači se iz službe zbog paralizujućeg straha od visine i prateće vrtoglavice. Ubrzo ga kontaktira stari prijatelj sa fakulteta, imućni brodograditelj Gevin Elster, sa neobičnom molbom: želi da Skoti u tajnosti prati njegovu suprugu Medlin. Elster tvrdi da se Medlin ponaša kao da je zaposednuta duhom svoje prabake Karlote Valdes, koja je okončala život samoubistvom u dvadeset šestoj godini.

Prateći Medlin kroz cvećare, groblja, muzeje i napuštene hotele, Skoti biva uvučen u hipnotičku spiralu. Kada ona pokuša samoubistvo skokom u zaliv kod mosta Golden Gejt, Skoti je spasava i odvodi u svoj stan. Između njih se razvija strastvena, ali duboko uznemirujuća veza, osuđena na propast onog trenutka kada Medlin odjuri ka zvoniku stare španske misije San Huan Bautista, gde Skotijeva vrtoglavica sprečava bilo kakav pokušaj spasavanja.

Okolnosti nastanka i Hičkokova autorska kriza

Sredinom pedesetih godina, Alfred Hičkok je bio na vrhuncu komercijalne moći u Holivudu, ali i pred pragom estetskog zasićenja. Nakon niza uspešnih zabavnih trilera za Paramount (Prozor u dvorište, Uhvatiti lopova), tragao je za radikalnijim materijalom. Roman francuskog autorskog tandema Pjera Baloa i Tomasa Narsežaka D’entre les morts (Među mrtvima) napisan je, prema predanju, upravo sa nadom da će privući Hičkokovu pažnju, pošto su autori znali da je britanski reditelj propustio prava za njihov prethodni roman koji je Anri-Žorž Kluzo pretvorio u Đavolice (Les Diaboliques).

Rad na scenariju bio je mukotrpan. Prva verzija Maksvela Andersona potpuno je odbačena, pre nego što su Alek Kopel i Semjuel Tejlor izgradili preciznu dramaturšku mrežu. Presudna Hičkokova odluka — protiv koje su se bunili svi producenti — bila je da se tajna zapleta ne čuva za sam kraj filma, već da se otkrije gledaocu sat vremena pre završetka kroz Džudino pismo. Time je Hičkok odbacio puku misteriju (ko je ubica?) u korist čistog psihološkog saspensa: gledalac zna strašnu istinu i nemoćno posmatra kako Skoti svesno uništava ženu pred sobom.

Dolly-zoom, zeleni neon i Hermanova spirala

Formalni jezik Vrtoglavice predstavlja trijumf čiste kinematografije. Da bi vizuelno dočarao osećaj akrofobije — istovremeno privlačenje i odbijanje bezdana — direktor fotografije Robert Burks i kamerman Irmin Roberts izumeli su tehniku kontrakolica ili „dolly-zoom” (istovremeno kretanje kamere unazad uz zumiranje unapred). Ovaj optički manevar stvara uznemirujuće izobličenje perspektive gde se kadar čini nepomičnim, dok se dubina prostora iza subjekta zastrašujuće rasteže.

Koloristička paleta filma, snimljenog u raskošnom VistaVision formatu, počiva na simboličkom kontrastu zelene i crvene boje. Zelena boja — boja Medlinine haljine, njenog Jaguara i sablasnog neonskog svetla hotela Empajer — funkcioniše kao lajtmotiv smrti, iluzije i utvarnog prisustva. Muzika Bernarda Hermana, zasnovana na beskonačno ponavljajućim hromatskim arpeđima i motivima preuzetim iz Vagnerovog Tristana i Izolde, odbacuje klasičnu holivudsku melodijsku rezoluciju i umesto toga stvara zvučnu spiralu koja gledaoca uvlači u junakovo opsesivno ludilo.

Džejms Stjuart i dekonstrukcija američkog junaka

Izbor Džejmsa Stjuarta za ulogu Skotija bio je genijalan rediteljski potez sa duboko subverzivnim posledicama. Stjuart je u posleratnom američkom filmu bio inkarnacija poštenja, topline i pouzdanog građanskog morala (zahvaljujući filmovima Frenka Kapre i ranijim vesternima). U Vrtoglavici, Hičkok tu personu nemilosrdno demontira. Skoti postaje seksualno frustriran, manipulativan, emotivno distanciran čovek čija se „ljubav” manifestuje kao tiransko naređivanje partnerki kako da ofarba kosu, koji kostim da obuče i kako da hoda.

Nasuprot njemu, Kim Novak pruža ulogu karijere. Dovedena kao zamena za trudnu Veru Majls, Novakova je u lik Džudi/Medlin unela autentičan, opipljiv sloj lične teskobe: mlade glumice iz unutrašnjosti koju holivudski studijski aparat preoblikuje, oblači i pretvara u nešto što ona nije. Njena patnja u sceni kada izlazi iz kupatila u hotelu Empajer, okupana zelenim neonom i potpuno transformisana u pokojnu Medlin, ostaje jedan od najpotresnijih glumačkih trenutaka u istoriji američkog filma.