Arhitekta tišine i neodlučnosti
Kada Marcello Mastroianni u filmu „Sladak život“ (La Dolce Vita, 1960) posmatra rimsku zoru sa terase, on ne tumači samo novinara Marčela Rubinija; on tumači čitavu jednu generaciju izgubljenu u procepu između tradicionalnih vrednosti i konzumističkog blještavila. Njegov pogled, često blago spuštenih kapaka i sa dozom neizbežne sete, postao je vizuelni potpis evropskog modernizma. Mastroianni nije bio glumac koji je 'izvodio' emocije; on ih je 'nastanjivao', dopuštajući kameri da zabeleži mikrotremore na njegovom licu, dokazujući da je u filmu često ono što glumac prećuti važnije od onoga što izgovori.
Od industrijskog dizajna do neorealizma
Rođen u Fontani Liri 1924. godine, Mastroianni je u svet filma ušao gotovo slučajno. Studirajući ekonomiju i radeći kao crtač u studiju za industrijski dizajn, njegova inicijalna ambicija bila je daleko od reflektora. Tokom Drugog svetskog rata, proveo je vreme u nemačkom radnom logoru, iz kojeg je uspeo da pobegne. Ovo iskustvo egzistencijalne neizvesnosti trajno je obojilo njegovu glumačku paletu. Njegov susret sa Lukinom Viskontijem u pozorištu bio je presudan – Viskonti je u njemu prepoznao 'lice običnog čoveka' koje poseduje neobičnu dubinu. Uloge u neorealističkim ostvarenjima, poput „Belih noći“ (Le notti bianche, 1957), postavile su temelje za njegovu sposobnost da prikaže melanholiju čoveka koji čeka na sreću koja možda nikada neće doći.
Simbol modernog čoveka u lavirintu
Saradnja sa Federikom Felinijem nije bila samo profesionalni odnos; bila je to simbioza rediteljeve vizuelne ekstravagancije i Marčelove uzdržane ljudskosti. U filmu „8½“ (1963), Mastroianni igra Gvida Anselmija, alter-ega samog reditelja, čoveka koji se raspada pod pritiskom sopstvene kreativnosti i zahteva okoline. Dok se oko njega roje likovi iz njegovih sećanja i fantazija, Mastroianni ostaje sidro – miran, pomalo zbunjen, ali uvek prisutan. Njegova pasivnost ovde nije slabost, već odbrambeni mehanizam protiv haosa sveta. On je postao 'anti-heroj' – čovek koji ne menja svet, već pokušava da u njemu preživi bez gubitka dostojanstva.
Fiziologija sumnje i pasivnosti
Mastroiannijeva glumačka tehnika oslanjala se na ekonomičnost pokreta. Njegov hod je bio lagan, gotovo kao da se izvinjava što zauzima prostor u kadru. Nije koristio preteranu gestikulaciju; naprotiv, njegova snaga je ležala u načinu na koji je koristio cigaretu, naočare za sunce ili promenu fokusa očiju. U radu sa ansamblom, on je bio 'katalizator' – glumac koji je svojom prisutnošću izvlačio najbolje iz partnera, dopuštajući Sofiji Loren ili Anuki Eme da dominiraju scenom, dok on, iz senke, gradi emotivni luk koji povezuje gledaoca sa protagonistom. Njegov glas, dubok i baršunast, često je nosio ton ironije, ali bez cinizma, čineći ga istovremeno bliskim i nedokučivim.
Antologija jedne suptilnosti
Izdvajanje ključnih uloga zahteva pogled na raspon njegove karijere: 1) „Sladak život“ (1960) – definicija modernog otuđenog intelektualca. 2) „Razvod na italijanski način“ (1961) – dokaz da je Mastroianni bio vrhunski komičar sposoban za grotesku. 3) „8½“ (1963) – vrhunac introspektivne glume. 4) „Brak na italijanski način“ (1964) – hemija sa Sofijom Loren koja je postala mitska. 5) „Poseban dan“ (1977) – možda njegova najpotresnija uloga, gde kao homoseksualac u Musolinijevoj Italiji pronalazi trenutak ljudskosti usred fašističke represije. 6) „Tamne oči“ (1987) – svedočenje o čoveku koji se suočava sa prolaznošću vremena sa gorko-slatkim osmehom.
Poslednji evropski gospodin
U svojim poznim godinama, Mastroianni nije pokušavao da sakrije godine; naprotiv, on ih je nosio kao deo svog kostima. Njegova saradnja sa Angelopulosom u filmu „Pčelar“ (1986) ili sa Robertom Altmanom u „Pret-a-Porter“ (1994) pokazala je glumca koji je i dalje spreman da eksperimentiše. Mastroianni je ostao simbol evropskog filma koji je odbijao da postane holivudski proizvod. Njegovo nasleđe nije u broju nagrada, već u činjenici da je naučio publiku da ceni nesigurnost. On je bio čovek koji je svojim likovima podario pravo na sumnju, na grešku i na tišinu, ostajući do kraja veran svojoj ljudskoj, a ne mitskoj dimenziji.