Arheologija unutrašnjeg nemira
Kada analiziramo pojavu Žarka Lauševića na filmu, moramo se vratiti onom specifičnom titraju u njegovom pogledu koji je nagoveštavao neizbežnost tragedije. Njegova gluma nije bila imitacija života, već destilat nervnog sistema izloženog stalnom pritisku. U filmu „Oficir s ružom“ (1987), Lauševićev poručnik nije samo vojnik nove ideologije; on je čovek čija se ljuštura autoriteta lomi pod težinom ličnog osećanja. Taj trenutak, kada se tvrda maska oficira pretapa u ranjivost zaljubljenog čoveka, postao je nacrt za sve njegove buduće likove: ljude uhvaćene u procep između društvene uloge i intimne istine.
Formativne godine i estetski koren
Rođen na Cetinju, Laušević je u sebi nosio onaj specifičan crnogorski senzibilitet koji spaja epsku tragičnost sa surovim realizmom. Školovanje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Minje Dedića, oblikovalo ga je u glumca koji ne veruje u 'veliku gestikulaciju'. Njegova generacija, često nazivana 'generacijom glumaca koji su obeležili kraj jedne ere', donela je na scenu intimizaciju glumačkog izraza. Laušević je rano shvatio da kamera ne traži glumca koji 'igra', već glumca koji 'biva' u datom trenutku.
Glumački registar: Telo kao instrument patnje
Lauševićev glumački aparat bio je izuzetno precizan. Njegova kontrola mikromimike omogućavala je krupnom planu da postane narativni prostor sam za sebe. Dok su drugi glumci koristili glas za isticanje emocije, on je koristio pauze. U njegovom radu, tišina nije bila odsustvo govora, već prostor u kojem se lik 'sabira'. Njegovo telo, često pogureno ili napeto, sugerisalo je čoveka koji se brani od sveta, čineći ga idealnim protagonistom za drame o marginalcima, otpadnicima i ljudima čija je savest postala njihov najveći neprijatelj.
Kritička analiza ključnih uloga
U filmu „Sivi dom“ (1986), njegov lik Šilje postao je arhetip izgubljene mladosti. Laušević je ovde demonstrirao retku sposobnost da kroz agresiju provuče duboku tugu. U „Dogodilo se na današnji dan“ (1987), vidimo ga u potpuno drugačijem ključu – kao intelektualca koji gubi tlo pod nogama, gde se njegova gluma oslanja na intelektualnu razdražljivost. Film „Braća po materi“ (1988) predstavlja vrhunac njegove saradnje sa Zdravkom Šotrom, gde kroz lik Veselina igra čitavu istorijsku tragediju jednog naroda. „Kaži zašto me ostavi“ (1993) ostaje možda najpotresniji dokaz njegove sposobnosti da kroz lik koji prolazi kroz pakao rata zadrži ljudskost. Konačno, u „Nožu“ (1999), Laušević se suočava sa temom identiteta, gde je njegova glumačka suzdržanost bila jedini način da se izbegne patetika u filmu koji se bavi izuzetno osetljivom tematikom.
Pozni rad i trajno prisustvo
Nakon dugogodišnje pauze, povratak Žarka Lauševića na ekran nije bio povratak 'stare zvezde', već povratak umetnika koji je kroz sopstvenu životnu tragediju stekao novu dimenziju razumevanja ljudske patnje. U serijama poput „Koreni“ ili „Senke nad Balkanom“, videli smo glumca koji je svoju ranjivost pretvorio u autoritet. Njegov uticaj na savremenu srpsku glumačku scenu je nemerljiv; on je postavio standarde za to kako se gradi lik iznutra ka spolja, učeći mlađe generacije da je gluma pre svega čin iskrenosti, a tek onda tehnika.